-Autor: De­ni Ro­drik

Bor­be­ni grč­ki mi­ni­star fi­nan­si­ja Ja­nis Va­ru­fa­kis i nje­gov ar­hi­ne­pri­ja­telj Vol­fgang Šo­jble, biv­ši nje­mač­ki mi­ni­star fi­nan­si­ja, su­ko­blja­va­li su se oko grč­kog du­ga to­kom či­ta­vog Va­ru­fa­ki­so­vog man­da­ta. Ipak, sla­ga­li su se u po­gle­du cen­tral­nog pi­ta­nja bu­duć­no­sti evro­zo­ne. Sma­tra­li su da mo­ne­tar­na uni­ja mo­ra po­sta­ti i po­li­tič­ka uni­ja i da ne­ma sred­njeg pu­ta.
To je jed­na od za­ni­mlji­vo­sti ko­je nam Va­ru­fa­kis ot­kri­va u fa­sci­nant­nom pri­ka­zu vre­me­na ko­je je pro­veo na mje­stu mi­ni­stra fi­nan­si­ja. „Vi ste vje­ro­vat­no je­di­ni čo­vjek (u evro­gru­pi) ko­ji shva­ta da je evro­zo­na neo­dr­ži­va“, na­vod­no mu je re­kao Šo­jble. „Evro­zo­na je po­gre­šno po­sta­vlje­na. Mo­ra­mo na­pra­vi­ti po­li­tič­ku uni­ju, u to ne­ma sum­nje.“
Na­rav­no, Šo­jble i Va­ru­fa­kis su ima­li raz­li­či­te ide­je o ci­lje­vi­ma ta­kve uni­je. Šo­jble je po­li­tič­ku uni­ju vi­dio kao sred­stvo na­me­ta­nja fi­skal­ne di­sci­pli­ne ko­ja bi spri­je­či­la „neo­d­go­vor­ne“ eko­nom­ske po­li­ti­ke u dr­ža­va­ma čla­ni­ca­ma. Va­ru­fa­kis je vje­ro­vao da bi po­li­tič­ka uni­ja sma­nji­la pri­ti­sak po­vje­ri­la­ca na eko­no­mi­ju nje­go­ve ze­mlje i otvo­ri­la pro­stor za pro­gre­siv­ne po­li­ti­ke ši­rom Evro­pe.
Ipak, za­ni­mlji­vo je da su dvo­ji­ca dr­žav­nih zva­nič­ni­ka sa su­prot­nih kra­je­va po­li­tič­kog spek­tra pri­hva­ta­li istu di­jag­no­zu sta­nja eura. Ta kon­ver­gen­ci­ja je in­di­ka­tiv­na za sve sna­žni­ji osje­ćaj po­tre­be za fi­skal­nom i ko­nač­no po­li­tič­kom uni­jom, ako za­i­sta že­li­mo da odr­ži­mo euro u ži­vo­tu i pri­tom ne ugro­zi­mo eko­nom­ske per­for­man­se ili de­mo­krat­ske vri­jed­no­sti. Fran­cu­ski pred­sjed­nik Ema­nu­el Ma­kron za­stu­pa slič­ne ide­je. A i li­der nje­mač­kih so­ci­jal­de­mo­kra­ta Mar­tin Šulc se ne­dav­no za­lo­žio za „Sje­di­nje­ne Evrop­ske Dr­ža­ve“.
Ali, po­sto­ji i al­ter­na­ti­van i znat­no ma­nje am­bi­ci­o­zan stav da nam ni fi­skal­na ni po­li­tič­ka uni­ja ni­su po­treb­ne. Umje­sto to­ga je po­treb­no ras­ki­nu­ti ve­ze iz­me­đu pri­vat­nih i jav­nih fi­nan­si­ja i ta­ko za­šti­ti­ti ove dvi­je sfe­re od po­gub­nih uza­jam­nih uti­ca­ja.
Ta­kvim raz­dva­ja­njem pri­vat­ne fi­nan­si­je bi se mo­gle pot­pu­no in­te­gri­sa­ti na evrop­skom ni­vou, dok bi jav­ne fi­nan­si­je bi­le pre­pu­šte­ne po­je­di­nač­nim dr­ža­va­ma čla­ni­ca­ma. Na taj na­čin bi ze­mlje iz­vu­kle naj­ve­ću ko­rist od fi­nan­sij­ske in­te­gra­ci­je, dok bi na­ci­o­nal­ne po­li­tič­ke struk­tu­re mo­gle sa­mo­stal­no da upra­vlja­ju svo­jim eko­no­mi­ja­ma. Bri­sel vi­še ne bi bio ba­ba­ro­ga ko­ja in­si­sti­ra na mje­ra­ma fi­skal­ne šted­nje i iza­zi­va bi­jes u dr­ža­va­ma čla­ni­ca­ma vi­so­kim sto­pa­ma ne­za­po­sle­no­sti i ni­skim sto­pa­ma ra­sta.
Mar­tin Sand­bi iz ,,Faj­nen­šel taj­msa’’ bio je je­dan od naj­gla­sni­jih za­go­vor­ni­ka ide­je da funk­ci­o­nal­na mo­ne­tar­na i fi­nan­sij­ska uni­ja ne pod­ra­zu­mi­je­va fi­skal­nu in­te­gra­ci­ju. On sma­tra da je naj­va­žni­ja re­for­ma u ovom tre­nut­ku uki­da­nje mo­guć­no­sti da dr­žav­na upra­va pru­ža fi­nan­sij­sku po­moć pro­pa­lim ban­ka­ma sred­stvi­ma iz jav­nog bu­dže­ta. Ci­je­nu pro­pa­sti ba­na­ka mo­ra­ju sno­si­ti nji­ho­vi vla­sni­ci i po­vje­ri­o­ci.
Sand­bi vje­ru­je da bi se na taj na­čin jav­ne fi­nan­si­je za­šti­ti­le od ri­zič­nih po­slo­va ba­na­ka; to bi ta­ko­đe do­ve­lo do us­po­sta­vlja­nja rav­no­te­že ko­ja opo­na­ša fi­skal­no di­je­lje­nje ri­zi­ka iz­me­đu ze­ma­lja ko­je su ne­to zaj­mo­prim­ci i ze­ma­lja ko­je su ne­to zaj­mo­dav­ci. Ka­da ban­ke na­pra­ve gu­bi­tak u pr­vi­ma, tro­ško­ve bi sno­si­li zaj­mo­dav­ci u dru­gi­ma. „Ako po­sto­ji ban­kar­ska uni­ja, ne­ma po­tre­be za fi­skal­nom uni­jom“, ka­že on.
U knji­zi ko­ju će usko­ro ob­ja­vi­ti Uni­ver­zi­tet u Ber­kli­ju, eko­no­mi­sta Ba­rry Eic­hen­green ta­ko­đe se za­la­že za re­na­ci­o­na­li­za­ci­ju fi­skal­ne po­li­ti­ke, što on sma­tra pre­sud­no va­žnim za za­u­sta­vlja­nje pli­me po­pu­li­zma u Evro­pi. On sma­tra da bi vra­ća­nje fi­skal­ne po­li­ti­ke u na­ci­o­nal­ne okvi­re pod­ra­zu­mi­je­va­lo i spre­ča­va­nje pre­u­zi­ma­nja pre­vi­še dr­žav­nog du­ga od stra­ne ba­na­ka da neo­d­go­vo­r­na fi­skal­na po­li­ti­ka na na­ci­o­nal­nom ni­vou ne bi uru­ši­la ban­kar­ski si­stem. Vla­de ko­je ban­kro­ti­ra­ju mo­ra­le bi da re­struk­tu­ri­šu svo­je du­go­ve, umje­sto da če­ka­ju fi­nan­sij­sku po­moć iz dru­gih EU dr­ža­va.
Za­go­vor­ni­ci pre­si­je­ca­nja Gor­di­je­vog čvo­ra ko­ji po­ve­zu­je pri­vat­ne i jav­ne fi­nan­si­je pri­zna­ju da se od­nos dr­ža­va pre­ma ban­ka­ma mo­ra ra­di­kal­no pro­mi­je­ni­ti ako že­li­mo da raz­dva­ja­nje us­pi­je. Ali ni­je sa­svim ja­sno da li bi pred­lo­že­no rje­še­nje funk­ci­o­ni­sa­lo. Do­kle god eko­nom­ska po­li­ti­ka bu­de u nad­le­žno­sti na­ci­o­nal­nih vla­da, ri­zi­ci ko­je pri­hva­ta dr­ža­va vje­ro­vat­no će na­sta­vi­ti da re­me­te funk­ci­o­ni­sa­nje pre­ko­gra­nič­nih fi­nan­si­ja. Su­ve­re­ne dr­ža­ve uvi­jek mo­gu re­tro­ak­tiv­no pro­mi­je­ni­ti pra­vi­la, što zna­či da je pu­na fi­nan­sij­ska in­te­gra­ci­ja ne­mo­gu­ća. A tro­ško­vi lo­kal­nih fi­nan­sij­skih šo­ko­va ne mo­gu se la­ko di­ver­si­fi­ko­va­ti.
Raz­mo­tri­mo šta se do­ga­đa ka­da ban­kro­ti­ra ne­ka ve­li­ka ban­ka u SAD. Re­gi­o­nal­na eko­nom­ska pre­li­va­nja su li­mi­ti­ra­na či­nje­ni­com da osta­li zaj­mo­prim­ci mo­gu na­sta­vi­ti nor­mal­no da funk­ci­o­ni­šu: kre­dit­ni rej­ting zaj­mo­pri­ma­ca se od­re­đu­je na osno­vu fi­nan­sij­skog sta­nja, a ne pre­ma dr­ža­vi u ko­joj ži­ve. Ni­ko ne oče­ku­je da se dr­žav­na upra­va mi­je­ša u si­stem pla­ća­nja iz­me­đu dr­ža­va, da mi­je­nja pra­vi­la ste­ča­ja ili emi­tu­je sop­stve­nu va­lu­tu u slu­ča­ju eks­trem­nih te­ško­ća.
Dr­žav­ne upra­ve u SAD ne­ma­ju mno­go su­ve­re­ni­te­ta za­to što im su­ve­re­ni­tet ni­je po­tre­ban: nji­ho­vi sta­nov­ni­ci pri­ma­ju tran­sfe­re iz cen­tra i ša­lju svo­je pred­stav­ni­ke u Va­šing­ton da uče­stvu­ju u kre­i­ra­nju fe­de­ral­nih po­li­ti­ka.
Ali čla­ni­ce EU se na­la­ze u dru­ga­či­jem po­lo­ža­ju u od­no­su na in­sti­tu­ci­je EU u Bri­se­lu. Bu­du­ći da za­dr­ža­va­ju na­ci­o­nal­ni su­ve­re­ni­tet, one se ne mo­gu jed­na­ko kre­di­bil­no oba­ve­za­ti da se ne­će mi­je­ša­ti u rad fi­nan­sij­skih tr­ži­šta. Otu­da po­sto­ji ri­zik da će se sva­ki do­volj­no sna­žan fi­nan­sij­ski šok unu­tar EU od­ra­zi­ti na po­lo­žaj svih zaj­mo­pri­ma­ca unu­tar jed­ne ze­mlje. Pre­tva­ra­nje da mo­že­mo raz­dvo­ji­ti pri­vat­ne i jav­ne fi­nan­si­je mo­glo bi po­gor­ša­ti in­ten­zi­tet ci­klu­sa fi­nan­sij­skog ra­sta i opa­da­nja, umje­sto da ga ubla­ži.
U sa­vre­me­nim dru­štvi­ma fi­nan­si­je se mo­ra­ju sta­vi­ti u slu­žbu jav­nih in­te­re­sa ko­ji na­di­la­ze lo­gi­ku pro­fi­ta­bil­no­sti fi­nan­sij­skih tr­ži­šta. Za­to su fi­nan­si­je ne­iz­bje­žno po­li­ti­zo­va­ne – i iz do­brih i iz lo­ših raz­lo­ga. Či­ni se da su i kon­zer­va­tiv­ni i pro­gre­siv­ni po­li­ti­ča­ri sprem­ni da pri­hva­te tu stvar­nost.
Pre­veo: Đor­đe To­mić
Pe­šča­nik.net